Omaž Pesoi

Odlomci iz Knjige Nespokoja.

✦ Ko zna, možda te ja, sanjajući te, stvaram, stvarnu u drugoj stvarnosti; možda ćeš moja biti tamo, u jednom drugom, čistom svetu, u kom ćemo se bez opipljivih tela voleti, nekim drugim zagrljajima i drugim suštinskim načinima posedovanja? Možda si već postojala i ja te nisam stvorio, već sam te samo ugledao nekim drugim očima, unutrašnjim i čistim, u nekom drugom, savršenom svetu? Možda sam te u snovima o tebi jednostavno pronašao, možda je moja ljubav bila samo razmišljanje o tebi, moje gnušanje od telesnog i gađenje na ljubav, samo skrivena žudnja s kojom sam te, i ne znajući, čekao, i neodređena nada s kojom sam te, ne znajući ko si, već voleo? 

✦ Ne znam više ni sam jesam li te već voleo, na ko zna kom mestu, i možda je ova moja večita dosada samo seta za njim. Možda si ti samo moja seta, otelovljenje odsustva, prisustvo Daljine, žena iz razloga koji nemaju nikakve veze sa tome što to jesi. 

✦ Ni u ponosu ne nalazim utehu. Čime da se ponosim kada nisam tvorac sebe samog? I mada imam zbog čega da budem gord, imam još više razloga da ne budem.

✦ Raskošni zalazak sunca rastužuje me svojom lepotom. Kad se nađem pred njim uvek kažem: kako li je samo srećan onaj koji ovo vidi.

✦ Primetio sam da se patnja više vidi nego što se oseća, dok se radost više oseća nego što se vidi.

✦ Ono što ubija snevača jeste to što ne živi dok sanja; ono što tišti čoveka od dela jeste to što ne sanja dok živi. U jednu sam boju stopio sreću i lepotu sna i stvarnost života. Koliko god da je san naš, nikada ga ne možemo posedovati kao maramicu u džepu ili, recimo, kao što posedujemo sopstveno telo. Koliko god da živimo život punim plućima, u razuzdanom, pobedonosnom delanju, nikada ne gubimo kontakt s drugim ljudima, niti prestajemo da nailazimo na prepreke, makar sitne, našem osećanju da vreme prolazi.

✦ Ubiti san znači ubiti sebe. Osakatiti sopstvenu dušu. San je ono što je zaista naše, nedodirljivo i neraskidivo naše. 

✦ Univerzum, život – bili oni stvarni ili zamišljeni – pripadaju svima, svi mogu da vide ono što ja vidim, i da imaju ono što ja imam – ili barem da zamisle kako to vide i poseduju ◇

✦ Ali ono što sanjam ne može videti niko osim mene, niko ga osim mene ne može posedovati. A ako spoljašnji svet vidim drugačije nego što ga vide drugi ljudi, to je zato što i nehotice u ono što vidim dodajem ono što mi se iz sna zalepi za oči i uši. ***

✦ San? Ali san je deo života. Živimo li svoje snove? Živimo. Samo ih sanjamo? Umiremo. A smrt je deo života. Poput senke nas goni. A senke nema samo onda kad je sve senka. Život nas ne goni samo onda kada mu se u potpunosti predajemo.

✦ Ono što u snu najviše tišti jeste nepostojanje. U suštini, sanjati nije moguće.

✦ Da li je živeti ne znajući šta je život zaista život?

✦ A ako tragam za sobom, ne znam ko je taj što me traži.

✦ Organizovati život tamo da za druge bude tajna, da nas i oni koji nas bolje poznaju ne poznaju mnogo bolje od onih koji su nam bliski. Tako sam skrojio svoj život, gotovo i bez razmišljanja, ali sam u to uložio toliko nehotične umetnosti da sam i samome sebi postao ne baš sasvim jasna i precizno definisana osoba.

✦ Najviši stepen vladanja samim sobom jeste biti ravnodušan prema sebi, posmatrati dušu i telo kao kuću i imanje na kome je Sudbina odredila da treba da provedemo život.

✦ Jer je brzopletost neprijatna u tuđim očima, a nestrpljenje je uvek nevaspitano.

✦ Želim da budem umetničko delo, barem dušom, kad to već telom ne mogu biti. Zato sam se izvajao, u miru i tišini, i postavio se na pijedestal, daleko od svežeg vazduha i prodorne svetlosti – tamo gde egzotični cvet moje lažnosti na miru može da cveta u svojoj otuđenoj lepoti.

✦ Da li mi zaista osećamo ono što mislimo da osećamo?

✦ I što se naše najveće tragedije odvijaju u našoj predstavi o sebi samima.

✦ Nikad nisam siguran da li zaista jesam ono što osećam da jesam ili sam to samo ja tako zamislio. Ja sam lik iz sopstvene drame.

✦ Zatim, među osećanjima koja nas u dubini duše tište sve dok ne postanu prijatni, nespokoj izazvan tajanstvenošću jedan je od najsloženijih i najsveobuhvatnijih. 

✦ Jedini način da budemo u skladu sa životom jeste da budemo u neskladu sa samim sobom. Apsurd je božanski.

✦ Zamišljeni likovi dublji su i uverljiviji od stvarnih. Moj zamišljeni svet uvek je za mene bio jedini pravi svet. Nikada nisam doživeo ljubav tako stvarnu, tako punu poleta, krvi i života poput onih koje sam osećao prema likovima koje sam sam stvorio. Kako su samo iskrene bile! Nedostaju mi jer, kao i sve druge, i ove ljubavi prođu…

✦ Za mene, čitavo čovečanstvo je jedan veliki dekorativni motiv, koji živi preko naših očiju i ušiju, i preko psihološkog osećanja. Od života ne želim ništa više nego da ga posmatram. Od sebe ne tražim ništa drugo osim da posmatram život.

✦ Za mene je čitav život muzej u kome je slikarstvo uvek precizno, i nepreciznost može da postoji samo u nesavršenosti posmatrača. Činim sve kako bih umanjio tu nesavršenost, a ukoliko mi to ne pođe za rukom, zadovoljim se činjenicom da je sve onako kako jeste, jer baš kao i sve na svetu, ne može biti nikako drugačije.

✦ Kada se rodila, generacija kojoj pripadam zatekla je svet u kome nema mesta za one koji imaju i mozak i srce u isti mah. 

✦ Moramo da pronađemo oslonac, da malenu ruku stavimo u drugu, veću; jer trenutak je uvek prolazan, nebo je uvek daleko, a život je uvek nepoznat. Najuzvišeniji među nama samo su oni koje su najbolje upućeni u neizvesnost i ništavilo svega.

✦ Možda smo i vođeni iluzijom; ali ono što nas vodi svakako nije svest.

✦ Za pagane, savršeni čovek bio je savršenstvo čoveka koji postoji; savršeni čovek hrišćanstva jeste savršenstvo čoveka koji ne postoji; savršen čovek za budiste je savršenstvo činjenice da čovek ne postoji. 

✦ Priroda je razlika između duše i Boga.

✦ Ne mogu da sanjam, jer su moji snovi toliko živi da ih poredim sa stvarnošću, za koju potom osetim da nije stvarna; i tako gubi vrednost. Ne mogu da uživam u nedužnom posmatranju stvari i ljudi, jer je moja žudnja da zagrebem dublje neizbežna, a budući da moje interesovanje bez nje ne bi moglo da postoji, moram ili stradati od njene ruke ili uvenuti.

✦ Pronalazim se (barem delimično) u raznim romanima u opisima glavnih junaka mnogih zapleta; ali suština mog života, kao i moje duše, jeste da nikada zaista ne budem protagnonista.

✦ Nemam nikakve zamisli o sebi; čak ni one koje bi predstavljale nedostatak zamisli o sebi. Ja sam nomad sopstvene samosvesti. Prvi put kad sam pokušao da ga čuvam, raštrkalo se stado mog unutrašnjeg bogatstva.

✦ Čitava ljudska tragedija sažeta je u ovom malenom primeru toga kako oni o kojima razmišljamo nikada nisu onakvi kakvima ih zamišljamo. 

✦ Ljubav želi da poseduje, ali ne zna šta znači posedovati. Ako ja nisam svoj, kako bih mogao da budem tvoj, ili ti moja? Ako ne posedujem sopstveno biće, kako bih mogao da posedujem tuđe? Ako se već razlikujem od onog sa kojim sam istovetan, kako bih mogao da budem isti kao neko od koga se razlikujem?

✦ Svest o nesvesnosti o životu najstarija je cena inteligencije.

✦ Davno minula vremena sasvim su čudesna, jer od samog početka znam da ne mogu biti deo njih. Spavam kad sanjam o nečemu čega nema; probudiću se kad budem usnio nešto što može da se desi.

✦ S mog četvrtog sprata nad beskrajem, u uverljivoj prisutnosti sutona koji se spušta, kraj prozora koji gleda na zvezde koje se rađaju, moji snovi, prateći ritam vidljivih daljina, putuju u daleke zemlje, neotkrivene, neznane, ili jednostavno nemoguće.

✦ Moje navike pripadaju samoći, a ne svetu ljudi. Šatobrijan

✦ Svako usnulo biće ponovo postaje dete. Možda baš zato što u snu ne možemo da učinimo ništa loše, što nismo svesni života, tek i najveći zločinac, i najsebičnij čovek na svetu, dok spava, prirodnom čarolijom pretvara se u sveca. 

✦ Čitav život je san. Niko ne zna šta radi, niko ne zna šta želi, niko ne zna šta zna. U snu provodimo život, večita deca Sudbine.

✦ Bog me je stvorio da budem dete, i pustio me da zauvek ostanem dete. Ali zašto je dozvolio da me Život tuče, da uzme moje igračke i ostavi me samog na velikom odmoru, da slabašnim rukama gužvam svoju plavu kecelju umazanu suzama? Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su moju nežnost bacili u smeće? 

✦ Cezar je definisao svaku ambiciju kada je izgovorio sledeće reči: “Bolje biti prvi u selu nego drugi u Rimu.” * U pitanju je rečenica koju Plutarh pripisuje Cezaru u zbirci Paralelni životi, jednom od izvora za Šekspirovo delo Julije Cezar.

✦ Zar ja da budem bolji od njega? U čemu, kad ništavilo ne podržava superiornost, ni inferiornost, pa čak ni samo poređenje?

✦ Svi smo navikli da sebe posmatramo pre svega kao mentalne stvarnosti, a sve ostale kao neposredne fizičke stvarnosti; jedva da možemo da naslutimo sebe kao fizičko biće kakvo jesmo u očima drugih; jedva da možemo da naslutimo druge kao mentalne stvarnosti, a samo u ljubavi ili u svađi uviđamo da i ostali pre svega imaju dušu, isto kao i mi. 

Sanjam o eruditskom životu, u tihom društvu starog i novog, u kome bih obnovio osećanja prema tuđim osećanjima, ispunio svoj um suprotstavljenim mislima zasnovanim na razlici između onih koji razmišljaju i onih koji gotovo da misle, a to je većina onih koji pišu.

✦ Ono što, po mom mišljenju, u meni budi duboko i neprestano osećanje nesklada sa drugima, jeste činjenica da većina razmišlja osećanjima, dok ja osećam mislima. Za običnog čoveka, osećati znači živeti, a razmišljati znači umeti živeti. Za mene, razmišljati znači živeti, a osećanja služe tek da msilima daju podsticaj.

✦ Ja sam mornar koji plovi po sopstvenom neznanju. Osvojio sam sve predele u kojima nikad nisam bio. I kao novi dašak vetra u mojim jedrima, to stanje mesečarenja omogućava mi da hodam, pogrbljen, marširajući preko nepoznatog. 

✦ Nikada nikoga ne volimo. Volimo samo sopstvenu zamisao o njemu. Ono što volimo jeste naša ideja – u suštini, mi volimo sami sebe.

Ali srećom po čovečanstvo, svaki je čovek samo onaj koji jeste, samo su genijalci još poneko.

✦ Književnost, koja je umetnost venčana s mišlju i ostvarenje bez mrlje stvarnosti, čini mi se kao cilj kome bi trebalo da bude usmeren svaki ljudski napor, ako je zaista ljudski, a ne tek životinjska superfluidnost. Verujem da, kada nešto izrazimo, na taj način čuvamo njegovu vrlinu i uklanjamo ono što je strašno. Polja su uvek zelenija u rečima nego u stvarnom zelenilu. Cveće, ako je opisano rečima obojenim maštom, zadržaće boje duže nego što mu dopušta njegov ćelijski život. Kretati se znači živeti, biti iskazan znači preživeti. Ne postoji ništa stvarno u životu što nije takvo upravo zato što je dobro opisano. 

✦ U svojoj prostoj, dubokoj duši iz dana u dan beležim utiske koji čine spoljašnju supstancu moje svesti o sebi. Pretačem ih u besmislene reč, koje me napuste čim ih zapišem, i lutaju, nezavisno od mene, padinama i livadama prizora, avenijama ideja, stazama pometnje. Ništa mi od svega toga ničemu ne služi, jer nema ničega što bi mi moglo ičemu poslužiti. Ali pisanje me smiruje, kao kad bolesnik počne lakše da diše iako ga bolest nije prošla. 

✦ Kad pišem, odlazim u svečanu posetu sebi. Imam posebne odaje, koje je zapamtio neko drugi u pauzama od maštanja, gdje se zabavljam analizirajući ono što ne osećam, i ispitujem sebe kao sliku u nekom senovitom kutku. 

✦ Gotovo uvek živimo izvan samih sebe, i sam je život večito rasipanje. Međutim, mi težimo sebi, kao prema centru oko koga, kao planete, opisujemo besmislene i daleke elipse. 

✦ Mudar je onaj koji svoje postojanje učini monotonim, jer za njega svaki sićušni incident izgleda kao čudo. Lovac na lavove posle trećeg ulovljenog lava više nema osećaj da proživljava avanturu. Za mog jednoličnog kuvara ulična tuča uvek izgleda kao mala apokalipsa. Onome ko nikada nije napustio Lisabon, vožnja kolima do Benfike izgleda kao da traje večno, a ako jednog dana ode do Sintre, ima osećaj kao da je otputovao na Mars. Putnik koji je prešao ceo svet ne može da pronađe ništa novo u krugu od pet hiljada kilometara, jer on nalazi samo nove stvari; a ipak, iako iznova nalazi nešto novo, u toj kolotečini večito novih stvari, njegova se apstraktna ideja novine utopila u moru nakon druge nove stvari koju je ugledao. Ako je zaista mudar, čovek može da uživa u čitavom spektaklu sveta sedeći na stolici; nema potrebe da zna da čita, niti da sa nekim razgovara, već to čini samo pomoću sopstvenih čula i duše koja ne zna da tuguje. Učiniti postojanje monotonim, kako ne bi bilo monotono. Svakodnevno učiniti sumornim, kako bi i najmanja sitnica predstavljala zanimljivost.

✦ Sve je apsurdno. Neko se čitavog života muči da zaradi i uštedi novac, a nema dece kojoj bi ga ostavio niti nade da će bar neki njegov deo poneti sa sobom na nebesa. Neko se trudi da stekne slavu koja će trajati i posle njegove smrti, a ne veruje u zagrobni život koji bi mu omogućio da bude svestan te slave. Neko treći iznuruje se tragajući za stvarima koje mu se u stvari i ne dopadaju. 

✦ Imao sam velike ambicije i ogromne snove – ali imali su ih i kurir ili krojačica, jer svi na svetu imaju snove: ono po čemu se razlikujemo jeste snaga da ih ispunimo, ili sudbina da nam snovi budu ispunjeni. 

✦ Život je ono što od njega učinimo. Putovanja su putnici. Ono što vidimo nije ono što vidimo, već ono što jesmo.

✦ Sve što radimo, u umetnosti i životu, nesavršena je kopija onoga što želimo da uradimo.

✦ Bože moj, bože moj, koga ja to gledam? Koliko me ima? Koji je od njih ja? I kakav je ovo razmak između mene i mene?

✦ Ništa me ne čini zadovoljnim, ništa mi ne donosi utehu, sve me – bez obzira da li se dogodilo ili nije – guši. Ne želim da imam dušu i ne želim da je se odreknem. Želim ono što ne želim i odričem se onoga što nemam. Ne mogu da budem ništa, a ni sve: ja sam most između onoga što nemam i onoga što ne želim.

✦ … onaj izmaštani trenutak koji nazivamo stvarnošću.

✦ Sve mi se meša. Onda kada mislim da se nečega sećam, u stvari razmišljam o nečemu drugom; kad gledam, ne prepoznajem, a kad sam odsutan, pred očima mi je sve jasno.

✦ Danas sam iznenada ponovo postao ono što jesam ili kakvim se sanjam. Bio je to trenutak velikog umora, nakon marljivog rada. Naslonio sam glavu na šake, laktovima poduprt na iskošeni pisaći sto. I sklopljenih očiju, ponovo sam pronašao sebe.

✦ Samo je ono što sanjamo ono što zaista jesmo, jer sve ono ostalo, ostvareno, pripada svetu i svim ljudima. Ako bi mi se neki san ostvario, bio bih ljubomoran na njega, jer bi me prevario time što je dozvolio da bude ostvaren. Ostvario sam sve što sam želeo, to je velika laž koju može da izgovori samo budala; istina je da je on samo proročki sanjao sve što je život kroz njega ostvario. Mi ne ostvarujemo ništa. Život nas baca kao kamen, a mi vazduhu kažemo: “Gle kako letim.”

✦ Pomislim ponekad kako je sve lažno, i kako vreme nije ništa drugo do okvir u koji stavljamo nešto što mu ne pripada. U mom sećanju na protekli život, različiti trenuci u vremenu raspoređeni su u besmislenim nivoima i ravnima, tako da sam u epizodi koja mi se dogodila sa ozbiljnih petnaest godina mlađi nego u nekoj drugoj u kojoj sam tek detence koje sedi među igračkama. 

✦ Niko nikog ne razume. Mi smo, kao što pesnik kaže, ostrva u moru života (Metju Arnold “To Marguerite  – Continued”); između nas teče more koje nas određuje i razdvaja. Koliko god da se jedna duša upinje da shvati šta je neka druga duša, neće spoznaiti ništa više onog onoga što joj kaže jedna reč – bezobličnu senku na tlu svog razumevanja.

✦ Život je eskperimentalno putovanje, na koje polazimo protiv svoje volje. To je putovanje duha kroz materiju, a kako je duh taj koji putuje, u njemu zaista živimo. Zato postoje neke promišljene duše koje su živele jače, opširnije, burnije od nekih drugih koje su živele samo spolja. 

✦ Ima nečeg dalekog u meni u ovom trenu. U stvari, nalazim se na tremu života, ali ne baš ovog života. Nalazim se iznad njega, posmatram ga s visine. Leži preda mnom, spušta se poput šarolikog predela niz padine i proplanke, sve do dima koji se vije iznad belih kućeraka u dolini. Kad zatvorim oči, i dalje ga vidim, jer zaista ne gledam. Sav sam sazdan od neodređene sete, ni za prošlošću, ni za budućnošću: ja sam seta za sadašnjošću, bezimena, beskrajna i neshvaćena.

✦ Dosada zaista jeste monotonija sveta, neprijatnost života, umor od življenja; dosada stvarno jeste telesni osećaj ispraznosti stvari. Ali dosada je, pre svega toga, monotonija drugih svetova, postojećih i nepostojećih; neprijatnost obaveze da živimo, kao mi ili neko drugi, na ovaj ili neki drugi način, ovde ili u nekom drugom svetu; umor, ne samo od juče i danas već i od sutra, od večnosti, ako ona postoji, i od ništavila, ako je ono u stvari večnost. 

✦ A što više toga znamo o onome što želimo da znamo, to više zaostajemo u onome što zaista znamo.

✦ Sve što postoji možda postoji upravo zato što postoji nešto drugo. Ništa ne postoji samo po sebi, sve postoji u odnosu na nešto drugo: možda je to, u stvari, tačno. 

✦ Sloboda je mogućnost izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi i ne moraš da im se vratiš iz potrebe za novcem ili zabavom, ljubavlju ili slavom, niti iz radoznalosti, jer u tišini i samoći ne mogu da opstanu. Ako nisi u stanju da živiš sam, rodio si se kao rob. Možeš imati sve vrline uma ili duše: onda si plemeniti rob ili pametni sluga, ali nisi slobodan. 

✦ Roditi se slobodan najveća je ljudska vrlina, ono što skromnog isposnika čini superiornim u odnosu na kraljeve, pa i same bogove, koji su sami sebi dovoljni zahvaljujući moći, a ne tome što su je prezreli. 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: